Драга браћо и сестре,

Ево нас у Недељу средопосну, а то значи на самој средини овог Великог и Часног поста. Свако време поста је време борбе и време испита наше вере и постојаности у њој, али је овогодишњи васкршњи пост у том смислу још изразитији и још интензивнији управо јер се једно велико, свеопште искушење надвило над целокупним људским родом. За нас хришћане, поготово нас овде у Немачкој, али као што из дана у дан видимо и слушамо и у другим земљама, сав овај напор попримио је и једну нову, нама непознату димензију – изостанак богослужења. Будући да се не можемо окупити на једном месту и једним гласом славити Бога и благодарити му, ја вам се, драги парохијани, на овај начин обраћам, желећи да у данашњи дан протумачимо речи Светога Писма које Црква прописује да се читају у четврту недељу васкршњег поста.

Ево, најпре, данашњих одломака из Еванђеља по Марку и по Матеју:

”И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми. И кад год га ухвати ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше. А он одговарајући рече: О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из дјетињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! А Исус видјевши да се стјече народ запријети духу нечистоме говорећи му: Душе нијеми и глухи, ја ти заповиједам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истјерати? И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна, Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће.” (Марко 9,17-31)

“И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана. А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи:

Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско;

Блажени који плачу, јер ће се утјешити;

Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани;

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.” (Матеј 4,25-5,12)

Будући да се у ову недељу прославља и спомен светога преподобнога Јована Лествичника, њему је посвећен одломак из Еванђеља по Матеју, који сви знамо и сви слушамо на свакој Литургији – то су такозвана ”блажена”, односно Господња Беседа на гори. Можда је у време ове велике невоље за нас посебно важно да поново, дубље, са овим искуством које тренутно проживљавамо, ослушнемо те итекако добро знане речи и да им посветимо више наше пажње. Посве би било добро и спасоносно да пробамо да заиста и живимо тако да би нас Бог прибројао у ове које назива блаженима или благословенима. То је, као што знамо, тешко иако су речи ове беседе увек мелем за душу. Другим речима, најчешће је лако разумети, али тешко остварити ово што се задаје у Беседи на гори, а управо је то оно што је суштинско!

Први одломак који се данас чита, одломак из Еванђеља по Марку, односи се директно на протицање поста и на оно чему он води. Овај одломак најпре говори о вери, односно о снази вере, јер видимо да Господ на некако сумњичаву молбу оца поседнутог дечака каже ”Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује!” И тек тада, увидевши то, овај отац, са сузама у очима, пада на колена и говори Исусу: ”Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!” Потребно је, стога, увидети своју неверу или како би се још могло рећи, маловерје и онда га заиста превазићи. Јер, уколико неко заиста верује, томе је све могуће, не зато што би тај човек у том случају поседовао некакве натприродне моћи, већ зато што Бог, препознајући и прихватајући ту веру, чини оно што је самоме човеку немогуће. Уколико се мало вратимо уназад на чињеницу да ни апостоли нису могли исцелити поседнутог дечака, можемо да видимо да то није било само због недостатка њихове вере да то могу, већ много више због сумње, невере оца дечака да је то могуће, исто као што је са сумњом приступио и самоме Исусу. Онај који има главну – и коначну – реч и који је главни актер у случају вере није човек, нисмо ми сами, иако је наша вера потребна. Главни актер је Бог и то је разлог зашто ништа није немогуће, зато што Бог одговара на веру и чини да бива оно што иначе не би могло бити.

У време поста, на његовој средини, Црква нас подсећа управо на то, неопходност и на снагу вере, али не вере саме по себи, не некакве вере без циља, већ вере коју ми приносимо и предајемо Богу и по којој и којом нам Он чини. Иако се то не говори у овом одломку из Еванђеља, већ у једном другом, порука се може сажети у речима нека нам буде онако како верујемо. То нас, дакле, на половини пута ка Васкрсу, подсећа Црква, онда када смо већ можда помало и уморни или, у зависности од напора који издржавамо, и исцрпљени. На овој, такорећи преломној тачки, када се преостало трајање поста смањује, ми смо позвани да не будемо маловерни. Чини ми се, браћо и сестре, да је управо у ово ванредно време, у ово време ванредног стања, поготово у богослужбеном смислу и изнад свега, у погледу Свете Литургије, када смо спољашњим околностима приморани да будемо у потпуном, апсолутном посту – без Литургије – да је наша вера стављена на велики испит и велико искушење. Стога верујем да је овогодишња порука овог еванђелског одломка за нас важнија, него што је то у претходним годинама била. Промисао Божија уређује све баш онако како је за наше покајање, а то значи и наше спасење, важно.

На самом крају одломка из Марковог Еванђеља чујемо, по први пут у току поста, наговештај свега онога што ће се ради нас збити. “[…] и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће.” На половини нашег посног пута, најпре у наговештају, као што је то данас, фокус се помера са нас, са нашег напора, на оно што се има догодити, а то је страдање, распеће и светло васкрсење Спаситеља. Већ је сада ово наговештај како ће се, постепено, пажња усмеравати ка догађајима Спасења и већ је овде, иако веома кратко и веома скромно, речено оно што сви ми хришћани увек морамо знати: пут до Васкрсења води преко страдања и смрти! Ми, браћо и сестре, не знамо шта носи дан, а шта ноћ нити знамо дана и часа Христовог Другог и славног доласка, али знамо – а ако не знамо, требало би да знамо – да за нас који објављујемо Његову смрт и исповедамо Његово васкрсење, нема Васкрса без Крста! Било би добро за нас, за наше духовно узрастање, али пре свега за наше саображавање Христу, да мимо свих спекулација о позадини тренутне невоље овај тежак период доживимо као још једну могућност да се покажемо онима које Господ у Беседи на гори назива блаженима!

Дај нам, Боже, да и ми будемо верни, да Те славимо и да Ти певамо једним устима и једним срцем, да Тобом победимо просторну подељеност и оснажи нас да сваком страдању гледамо у очи ишчекујући Васкрсење! Амин.