Драга браћо и сестре, драги парохијани,

Ситуација у којој се налазимо ванредна је за све аспекте наше свакодневице: породицу, посао и материјалну сигурност, за дружење и уопште за свеопшту безбедност. За нас хришћане, ова је ситуација, чини ми се, и још ванреднија јер нас, тренутно, лишава нашег литургијског живота, ове средишње могућности да се сјединимо са Христом, нашим Спаситељем.

Сасвим је јасно да је за Цркву неприродно и нерегуларно, другим речима – да није нормално да се не окупља у Дан Господњи, недељом, и да не приноси бескрвну жртву благодарећи Богу „за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена,“ односно да не остварује заједницу Тела и Крви Христове. Зато је оваква ситуација у правом смислу за нас једно ванредно стање. Све то, међутим, не значи да се наша заједница са Богом, тиме што се не можемо окупити на једном месту, аутоматски укида и да Црква престаје да постоји. Напротив, ми знамо да никаква искушења овога света нити могу нити ће надвладати Цркву јер, како нас је сами Господ кроз речи упућене апостолу Петру поучио, „ни врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16:18).

Ми се, као што сви знате, налазимо у оном јединственом времену године, у Великом и Часном посту који претходи Празнику Васкрсења Христовог. То је свето време, време освећења, време током којег се још чвршће и одлучније боримо против свих искушења, против страсти и навика које нам, а то је оно најважније, господарећи нама помућују духовни вид и понижавају нашу, по лику Божијем створену и дату, словесност (разумност). Постити, то значи борити се против свих тих страсти како бисмо отворили читаво своје биће, сав свој ум и сво своје срце за Бога. Због тога је важно, благословено и добро, и у овим околностима у којима нема богослужења те тиме ни причешћа, наставити са постом! Не смемо ни по коју цену очајавати нити помишљати да је пост узалудан уколико се тренутно не можемо причестити. Сетимо се, на пример, свете преподобне Марије Египћанке која се, након више од 40 година подвизавања у пустињи, причестила. Па ипак, у складу са околностима у којима мало јача исхрана може бити важна или чак пресудна за очување здравља или за оздрављење болесних, свако у односу на потребе и по својој савести може ублажити телесни (дијетални) аспекат поста. Притом би свакако требало појачати молитву и друге, духовне, видове поста.

Ову велику непогоду која је задесила све људе, независно од тога да ли су хришћани или нису, да ли верују у Бога или не, независно од тога које су нације, боје коже, пола или старосног доба, требало би да доживимо као велико искушење и као испит, како љубави, тако и вере. На првом месту, сећајмо се да све бива по Божијем допуштењу („Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све бива по Твом допуштењу“), те да је и ово искушење Бог допустио са разлогом. То, пак, не би требало да схватимо као да Бог, који воли човека, жели да људи страдају и да им то припрема, већ да Он, по Своме вечноме промислу, знајући све тајне, допушта искушења. Будући да из часа у час, а такорећи и из минута у минут, бивамо преплављени веома различитим информацијама и да оне, у својој разноликости, опсежности и тенденциозности неретко могу да још више помуте наш ум и вид, ми се као верни Христу морамо стално сећати најмање четири чињенице: 1) да све бива по Божијем допуштењу, 2) да у време поста ограничимо, између осталог, и неконтролисано конзумирање информација, не бисмо ли ум очистили за Онога који је сами Живот (али да свакако будемо будни и помно, као одговорни грађани, пратимо упутства локалних и савезних власти и лекара), 3) да је најбољи и најефикаснији начин да свет чинимо бољим тај да постом, аутентичном и искреном аскезом (подвигом) и молитвом себе саображавамо Христу, бесмртном Цару и Богу нашем, и 4) да Цркву ни врата пакла неће надвладати.

Ова непогода такође је, као што сам напоменуо, и велики испит вере и љубави. Наша се вера налази на испиту јер смо у овим драстичним, крајње неприродним околностима без богослужења на испиту да ли ћемо наш црквени живот, па и самога Бога, доживљавати магијски и ритуално, и у том смислу доживети одсуство богослужења као одсуство Бога и Божије благодати, ИЛИ ћемо, у складу са нашим Предањем, са нашим исповедањем вере у Спаситеља који је ради нас постао човек, умро и васкрсао, веровати, осећати и знати да је он рекао „Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин!“ (Матеј 28:20). Знаћемо, дакле, да је Дух Свети свугде присутан и све испуњава, као и да Бог чини могућим оно што је људима немогуће (Матеј 19:26). Ништа мање није важно, напротив, пресудно је важно за нас хришћане како ћемо своју љубав према ближњима, према свакоме човеку, посведочити. У ове тешке дане, који никоме не падају лако, наша љубав према другоме посебно је стављена на испит. Јер, заштити себе добро је и важно, али штитити друге од себе, чак и од потенцијалне опасности, узвишеније је и говори о великој љубави коју носимо и коју би својим делима требало да сведочимо. Добро је бити јунак, али је још боље, веће и благословеније бити човек, учинити дело чојства, а то значи управо љубави! Све то значи да било каквом егоизму нема места, да уклањањем себе чувамо друге, што је Богу драго. Дела љубави спасавају.

Зато, браћо и сестре по Христу, чувајмо себе, али чувајмо исто тако и друге, показујући одговорност, посвећеност сваком ближњем, јер ће Господ наш, Исус Христос, тако познати да смо ученици његови, ако будемо имали љубави међу собом (Јован 13:34–35). Другим речима, пазимо једни на друге, сведочећи тако свету светлост Христову, да би нас свет познао као светлоносце! Коначно, поучени речима Господњим, „дајемо цару царево“ (Марко 12:17), односно поштујемо прописе и уредбе државе у којој живимо, те се повинујмо мерама заштите које држава предузима, сведочећи и на тај начин да смо као хришћани људи одговорни за другога, појединца, и за друштво, заједницу.

Наша вера, као и наша молитва, имају велику моћ. Знајмо да је Бог са нама и да ће увек бити са нама, докле год се ми Њему обраћамо, докле год Га призивамо чистим срцем. Нема тог искушења које није прошло и које неће проћи па ће тако и ово. До тада, као и до сада и као и увек, молимо се Господу: „Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин.“

У Аугзбургу, 21.03.2020.

Ваш парох, о. Ненад